BELEŠKE · PRIMENE
True Causes sprovodi strukturirani demokratski dijalog (Structured Democratic Dialogue), metodu sa pedeset godina prakse. Novo je to što ona sada radi u razmerama grada, a ne seminarske sale. U praksi to znači: lokalnu samoupravu i javne konsultacije · veliku organizaciju čiji problem prelazi granice sektora · regulatorno telo koje procenjuje sistem koji nije ono osmislilo · sindikat ili zaposlene čije je znanje raspoređeno po smenama · univerzitet ili strukovno udruženje · ozbiljnu analizu incidenta, gde je pitanje šta je zapravo izazvalo šta · i strateški rad koji se obično završava rangiranim spiskom nekog konsultanta.
Opština. Ne konsultacija koja daje spisak pritužbi rangiranih po tome koliko su glasno izrečene, nego mapa koja pokazuje koje od tih pritužbi izazivaju ostale — sa neslaganjima koja se objavljuju umesto da se izglade, i sa svakom vezom koja se može pratiti do načina na koji je rešena. Skupština koja deluje na korene može da kaže zašto ih je izabrala, a stanovnik koji se ne slaže može tačno da pokaže pitanje na koje ima drugačiji odgovor. Kod objavljenog pitanja, ovo je građanska inteligencija: ljudi koje problem pogađa sami utvrđuju njegove uzroke.
Radno mesto ili sindikat. Petnaest ljudi u magacinu već zna zašto dolazi do grešaka u komisioniranju; to znanje je raspoređeno po smenama koje se nikad ne sreću. Ovo ga sastavlja, a da niko ne mora da bude u sobi u isto vreme, a zahvaljujući rezervisanim mestima zapažanje noćne smene za koje niko nije glasao i dalje stiže do mape ako neko može da pokaže na dnevnik. Privatna soba jedne firme može da primi ono što su javne sobe o istom pitanju našle, a da ništa njeno ne izađe napolje.
Pokret ili kampanja. Šezdeset ljudi koji žele da se promeni ista stvar retko se slaže zašto je ona takva kakva je, a zahtev bez uzroka iza sebe lako je odbiti. Ovde su koreni zahtevi; akcije, svaka ocenjena naspram svakog korena, ono su što se prvo traži; a zapis — svaki par, svaki glas, svako predviđanje — ono je s čim se vraćate godinu dana kasnije, kad je odgovor bio „razmotrićemo”. Niko ne mora da vodi celinu: pitanje je organizator, a soba se otvara svakome sa adresom na mestu na koje se odnosi.
Regulatorno telo ili struka. Tamo gde je stručnost stvarna, ali sporna, razdvajanje onoga što je potvrđeno (empirijske i uzročne tvrdnje, uz 75% datih glasova) od onoga što je samo izmereno (važnost, vrednosti) znači da telo može da objavi uzročni prikaz, a da se ne pretvara da su njegovi prioriteti činjenice.
Dijaspora, ili bilo ko koga sala isključuje. Ključno ograničenje sale je fizičko prisustvo. Uklonite ga, i ljudi koji nisu mogli da otputuju, nisu mogli da uzmu slobodan dan ili žive tri vremenske zone dalje učestvuju u istom većanju kao i svi ostali — uz jedan zajednički tajmer i istih pet nalepnica.
Dva stara mehanizma koja rade pravi posao. Izbor žrebom: pitanje oko koga je grupa podeljena ide grupama nasumično izvučenim iz ostatka, nikad onima koji se sami jave. I jednak položaj: ništa ovde ne daje glasu težinu prema ugledu, interesu ili stažu. Oba su drevna. Ono što nije drevno jeste asinhronost — skupština je zahtevala da svi budu na jednom mestu istog dana, a upravo tu granicu ovo uklanja.
Ko se računa i dalje je politički izbor. Svaki dijalog navodi ko može da učestvuje, a svaka mapa se može čitati u odnosu na raznolikost sobe koja ju je napravila. Platforma ne odlučuje o tom pitanju; ona odbija da ga ostavi neizrečenim.
Šta dobijate, a šta ostaje vaše. Uzročni prikaz sa priloženim poreklom i zapis o onome oko čega grupa nije mogla da se složi. Odluka o tome šta da se uradi, finansiranje i odgovornost za to ostaju na vama i vašim institucijama.
Za društvene pokrete i proteste, pogledajte Posle trgova: šta su pokreti iz 2011. ostavili otvorenim.