БЕЛЕШКЕ · ПРИМЕНЕ
True Causes спроводи структурирани демократски дијалог (Structured Democratic Dialogue), методу са педесет година праксе. Ново је то што она сада ради у размерама града, а не семинарске сале. У пракси то значи: локалну самоуправу и јавне консултације · велику организацију чији проблем прелази границе сектора · регулаторно тело које процењује систем који није оно осмислило · синдикат или запослене чије је знање распоређено по сменама · универзитет или струковно удружење · озбиљну анализу инцидента, где је питање шта је заправо изазвало шта · и стратешки рад који се обично завршава рангираним списком неког консултанта.
Општина. Не консултација која даје списак притужби рангираних по томе колико су гласно изречене, него мапа која показује које од тих притужби изазивају остале — са неслагањима која се објављују уместо да се изгладе, и са сваком везом која се може пратити до начина на који је решена. Скупштина која делује на корене може да каже зашто их је изабрала, а становник који се не слаже може тачно да покаже питање на које има другачији одговор. Код објављеног питања, ово је грађанска интелигенција: људи које проблем погађа сами утврђују његове узроке.
Радно место или синдикат. Петнаест људи у магацину већ зна зашто долази до грешака у комисионирању; то знање је распоређено по сменама које се никад не срећу. Ово га саставља, а да нико не мора да буде у соби у исто време, а захваљујући резервисаним местима запажање ноћне смене за које нико није гласао и даље стиже до мапе ако неко може да покаже на дневник. Приватна соба једне фирме може да прими оно што су јавне собе о истом питању нашле, а да ништа њено не изађе напоље.
Покрет или кампања. Шездесет људи који желе да се промени иста ствар ретко се слаже зашто је она таква каква је, а захтев без узрока иза себе лако је одбити. Овде су корени захтеви; акције, свака оцењена наспрам сваког корена, оно су што се прво тражи; а запис — сваки пар, сваки глас, свако предвиђање — оно је с чим се враћате годину дана касније, кад је одговор био „размотрићемо”. Нико не мора да води целину: питање је организатор, а соба се отвара свакоме са адресом на месту на које се односи.
Регулаторно тело или струка. Тамо где је стручност стварна, али спорна, раздвајање онога што је потврђено (емпиријске и узрочне тврдње, уз 75% датих гласова) од онога што је само измерено (важност, вредности) значи да тело може да објави узрочни приказ, а да се не претвара да су његови приоритети чињенице.
Дијаспора, или било ко кога сала искључује. Кључно ограничење сале је физичко присуство. Уклоните га, и људи који нису могли да отпутују, нису могли да узму слободан дан или живе три временске зоне даље учествују у истом већању као и сви остали — уз један заједнички тајмер и истих пет налепница.
Два стара механизма која раде прави посао. Избор жребом: питање око кога је група подељена иде групама насумично извученим из остатка, никад онима који се сами јаве. И једнак положај: ништа овде не даје гласу тежину према угледу, интересу или стажу. Оба су древна. Оно што није древно јесте асинхроност — скупштина је захтевала да сви буду на једном месту истог дана, а управо ту границу ово уклања.
Ко се рачуна и даље је политички избор. Сваки дијалог наводи ко може да учествује, а свака мапа се може читати у односу на разноликост собе која ју је направила. Платформа не одлучује о том питању; она одбија да га остави неизреченим.
Шта добијате, а шта остаје ваше. Узрочни приказ са приложеним пореклом и запис о ономе око чега група није могла да се сложи. Одлука о томе шта да се уради, финансирање и одговорност за то остају на вама и вашим институцијама.
За друштвене покрете и протесте, погледајте После тргова: шта су покрети из 2011. оставили отвореним.