Efekat pogrešnih prioriteta: zašto je problem koji grupa rangira najviše obično nizvodno, i šta simulirana soba pokazuje o glasanju naspram mapiranja uzroka.

Zašto podeljen glas o uzročnom pitanju treba da se eskalira umesto da tiho propadne, i kako upućivanje drugim grupama sprečava da bilo koja pojedinačna grupa usmerava mapu.

Zašto nekoliko mesta na užem izboru treba rezervisati za previđene ideje potkrepljene izvorom, i šta to znači za sobu koja rangira po osećaju.

Kako hiljade ljudi u malim sobama dolaze do jedne uzročne mape: odvojeni zidovi, zajednička pitanja, tvrdnje koje putuju, formulacije koje spajaju samo njihovi autori, i mape spojene u jednu.

Svaki broj iza True Causes, iz simulacija koje se isporučuju uz njega: uzroci pronađeni glasanjem naspram mapiranja, veličina grupe, litica grešaka, i šta manjina unutar sobe može, a šta ne može da uradi.

Warfield, Christakis, Laouris, Dye, Ashby i Miller: pedeset godina istraživanja na kojima True Causes gradi, gde od njih odstupa i po čemu se razlikuje od Polisa i Habermas Machine.

Opštine, velike organizacije, regulatorna tela, sindikati i zaposleni, univerziteti, analize incidenata: čemu služi uzročna mapa koja čuva neslaganja, i šta ona ne radi.

Sedam problema koje su umreženi pokreti iz 2011. ostavili otvorenim (bez programa, simptomi umesto uzroka, neformalni lideri, strah, razmera, zaraza, sponzorstvo) i kako se zajednička uzročna mapa suočava sa svakim od njih, uključujući i to gde ne uspeva.

21 jezički model, 14 persona, 120 uzročnih veza o stanovanju: persona nije ni u kojoj merljivoj meri promenila koje su veze prihvaćene. Slabiji modeli su grešili; sposobni su se složili oko većine veza, a oko ostalih su se dosledno razilazili. Šta to znači za panele modela.