Ефекат погрешних приоритета: зашто је проблем који група рангира највише обично низводно, и шта симулирана соба показује о гласању наспрам мапирања узрока.

Зашто подељен глас о узрочном питању треба да се ескалира уместо да тихо пропадне, и како упућивање другим групама спречава да било која појединачна група усмерава мапу.

Зашто неколико места на ужем избору треба резервисати за превиђене идеје поткрепљене извором, и шта то значи за собу која рангира по осећају.

Како хиљаде људи у малим собама долазе до једне узрочне мапе: одвојени зидови, заједничка питања, тврдње које путују, формулације које спајају само њихови аутори, и мапе спојене у једну.

Сваки број иза True Causes, из симулација које се испоручују уз њега: узроци пронађени гласањем наспрам мапирања, величина групе, литица грешака, и шта мањина унутар собе може, а шта не може да уради.

Warfield, Christakis, Laouris, Dye, Ashby и Miller: педесет година истраживања на којима True Causes гради, где од њих одступа и по чему се разликује од Polis-а и Habermas Machine.

Општине, велике организације, регулаторна тела, синдикати и запослени, универзитети, анализе инцидената: чему служи узрочна мапа која чува неслагања, и шта она не ради.

Седам проблема које су умрежени покрети из 2011. оставили отвореним (без програма, симптоми уместо узрока, неформални лидери, страх, размера, зараза, спонзорство) и како се заједничка узрочна мапа суочава са сваким од њих, укључујући и то где не успева.

21 језички модел, 14 персона, 120 узрочних веза о становању: персона није ни у којој мерљивој мери променила које су везе прихваћене. Слабији модели су грешили; способни су се сложили око већине веза, а око осталих су се доследно разилазили. Шта то значи за панеле модела.